„CEO SVET U JEDNOJ DOLINI“ je film protkan emocijama, zahvaljujući kojim će svedočanstvo jednog vremena biti ostavljeno narednim generacijama, jer je Niš tada imao sve što je bilo potrebno za jedan ozbiljan grad u velikoj SFRJ. Možda je tada imao tarabice oko nekih kuća, ali Niš je tada bio Grad, govorili su u filmu o Hipi Dolini.
„Film „Hipi dolina“ u mojoj produkciji je generacijska priča o mladosti, ulici koja je bila mesto susreta niške omladine sedamdesetih godina, ali i mesto gde su se učile životne lekcije. Film nije samo skup ličnih priča, već i opšti prikaz društvenog stanja u Nišu, priča o kulturi, muzici, modi, druge polovine 20. veka. Rođene su mnoge ljubavi „dece cveća“, ovu ulicu su te generacije nazvale Hipi dolina“, kaže Oliver Paunović, producent filma.
Do okupljanja u ovoj ulici došlo je sasvim spontano. Ulica nije dugačka, jednim delom je zatvorena trotoarom i izlazi na glavnu, ulicu Vožda Karađorđa. Nekada se zvala Vladimira Nazora, danas Generala Tranijea.
Kako je do tog spontanog okupljanja došlo, i zašto je baš ta ulica izabrana za glavnu nišku „štraftu“, nikad se nije saznalo. Obzirom na to da je za vrlo kratko vreme postala mesto okupljanja mladih, koji su u to vreme prateći svetsku modu, bili dugokosi, sa farmericama zvonaricama, vrlo brzo je dobila ime „Hipi dolina“ i nikad je više niko nije zvao ulicom Vladimira Nazora.
U „Hipi dolinu“ prvo je počela da dolazi generacija rođena oko 1950. godine, dakle mladići i devojke sa svojih dvadesetak godina. Do trenutka kada više nije bila interesentna za izlazak, a to se desilo otprilike 1980. godine, kroz niški „Hipi“ prošlo je otprilike jedanest generacija mladih.
Film sadrži sekvence snimljene na nišavskom keju, u nekadašnjoj Hipi dolini, Tvrđavi i Narodnom pozorištu, a o svojoj mladosti, odrastanju i druženju u kultnoj niškoj gradskoj ulici govore nekadašnji disk-džokeji Bane Miljković i Miki Lazić, Nenad Cvetković, Dule Opović, Dragan Aranđelović Ara, Vladan Vanja Stanojević i drugi.
